Rekli su nam:
"Šta vi mislite, da ćete promeniti ceo svet?"
"Deco, spustite se na zemlju, život nije bajka."
"Neće vas niko ozbiljno shvatiti."
I najbolji hit:
"Nađite neki pravi posao."
Sve smo to čuli – od roditelja, profesora, drugara, pa i od komšije koji nam ujutru maše dok šeta psa. I što je najluđe, nekako uvek sa tim izrazom lica: kao da oni sve znaju, a mi ništa. Znaš ono, taj "jadni vi, proći će vas" pogled.
Naša prva reakcija?
Naša prva reakcija? Pravdali smo se. Objašnjavali. Navodili primere. Pokušavali da dokažemo vrednost onoga što radimo.
"Ali, ljudi, pogledajte omladinske organizacije u Norveškoj! Znate li koliko su one pomogle mladima da preuzmu inicijativu u svojim zajednicama?" govorili smo s entuzijazmom. Međutim, odgovor je uglavnom bio isti: blagi osmeh, klimanje glavom i onaj poznati izraz – "slatko je što se trudite."
Jednom smo, posle duge radionice, seli za sto, iscrpljeni, ali puni priča. Luka je rekao:
"Zamislite ovo – moj ćale mi danas kaže: 'Zašto se uopšte cimaš oko svega ovoga? To ti je ionako hobi.'"
Jovana ga je pogledala i dodala:
"Moj tata isto tako. Ako nije posao sa platom, kao da ne postoji."
Nasmejali smo se, ali u tom smehu bilo je i gorčine. Jer nije samo stvar u njihovim komentarima.
Stvar je u tome što nas društvo često gleda kroz prizmu – "mladi ne znaju ništa."
Ime i misija koje možemo izgovoriti i usred noći. Toliko je deo nas. Ali, iza te jednostavne rečenice leži sve ono što KUM jeste: snažan glas mladih, organizacija koja iz dana u dan, iz godine u godinu, svojim radom dokazuje da aktivizam nije samo “igra za decu” ili “gubljenje vremena.” Aktivizam je ono što pokreće promene koje drugi ne veruju da su moguće.
U trenutku dok ovo pišemo, 12:09 uveče, tačno godinu dana od registracije KUM-a, osvrćemo se na sve kroz šta smo prošli. Svih 365 dana (a i više) ispunjenih...
-Dugim noćima pisanja budžeta
-Verzije i verzije uklapanja aktivnosti,
-Satima snimanja materijala i nedeljama editovanja,
-Ranim jutarnjim vežbanjem planova za radionice,
-Mesecima usavršavanja veština da pružimo sve što znamo – i još više.
Na primer, svi smo navikli na neprospavane noći kad nas zatekne neki veliki projekat. Imaš osećaj da dan traje 30 sati jer stalno nešto treba da se završi. Recimo, pre nekoliko nedelja radili smo na prezentaciji za jedan važan događaj. Okupili smo se kod mene, sto u dnevnoj sobi zatrpan laptopovima, papirima i šoljama kafe. Sat otkucava ponoć, ali niko ne razmišlja o spavanju.
Đurđa, koja je pravila dizajn za vizuale, u jednom trenutku spušta laptop na sto i kaže:
"Ajde, ljudi, da ovo radimo kako treba. Ne mogu više na brzinu, ovo mora da izgleda ozbiljno! Hoću da vizuali budu tip-top." Ton joj je bio ozbiljan, ali smo znali da je i pomalo frustrirana jer je već danima radila na tome bez pauze.
Jovan, koji je editao video materijal, podiže glavu i uz osmeh kaže:
"Đurđa, ja ne mogu više da vidim timeline. Ako ubacim još jedan 'transition,' mislim da ću početi da ih sanjam."
Jovana, koja je pripremala tekst za radionicu, kroz smeh dodaje:
"Ajde, ljudi, fokus! Ja ovde slažem rečenice kao da pišem roman. Dajte da završimo ovo pa da naručimo nešto da jedemo pre nego što se onesvestimo."
Cela soba je pukla od smeha. Bio je to trenutak opuštanja koji nam je svima trebao.
I tako to ide kod nas – taman kad pomisliš da ne možeš više, neko ubaci neku foru ili napravi situaciju zbog koje se smeješ do suza.
Ali nije samo smeh ono što nas drži. To su i oni ozbiljni trenuci, kad jedni drugima čuvamo leđa. Umesto da paničimo, svako preuzmw svoj deo posla. Juri se tehnička oprema, pazi na raspored i improvizuje se prezentacija bez slajdova. I znate šta? Na kraju sve prođe savršeno.
Meseci ulaganja, rana jutra i duge noći pretočili su se u prijateljstva koja ne bismo menjali ni za sto života. U ljude koji su prva podrška, rame za plakanje, oslonac u trenucima radosti i tuge, naša druga porodica. I kad god treba pomoć, ti ljudi su tu. Ono što nas povezuje nisu samo projekti i rezultati, već način na koji ih ostvarujemo. Kad ostaješ do rano ujutru budan online jer ste radili do zore, kad zajedno naručujete pizzu jer ste zaboravili da jedete ceo dan, ili kad ti neko iz tima donese čokoladu jer vidi da ti je pao šećer – to je KUM.
I to je istina. Nekad se posvađamo oko boje fonta ili muzike za video, ali kad se završi, znaš da niko neće otići kući ljut. Na kraju dana, svi smo tu zbog istog cilja – da pravimo promene koje će svet učiniti boljim mestom.
Nije sve u brojkama, ali brojke su tu da podsete koliko je svaka sitnica vredna. Možda nas je počelo samo sedmoro, ali danas nas ima mnogo više – ne samo u timu, već i među mladima koje smo inspirisali. Dosegli smo "samo" 1158 ljudi na Instagramu. "Samo" 1020 na TikToku. Ali za nas, to nije samo. To su ljudi koji su nas čuli, koji su saznali da nisu sami. Mladi koji su posle radionice rekli:
"Nisam znao da i ja mogu ovo da radim."
To je ono što KUM čini posebnim.
Zato što znamo kako je kad si mlad, a niko te ne pita za mišljenje. Kad imaš ideje, ali ih niko ne sluša jer: "Šta ti znaš, klinac si."
Zato što nećemo da gledamo kako generacije mladih odrastaju verujući da ništa ne mogu da promene.
Pokreće nas i nepravda. Onaj osećaj kada vidiš da stvari ne funkcionišu kako bi trebalo, kada znaš da nešto mora da se menja, a svi čekaju da neko drugi to uradi. Mi nećemo čekati.
Pokreće nas solidarnost. Ljudi koji stoje uz tebe, šta god da se desi. Oni koji uskoče kad nešto krene po zlu, koji ti pomognu da završiš posao iako nije "njihov zadatak."
I zato, kad nas pitaju: "Zašto aktivizam?" naš odgovor je uvek isti.
Zato što nećemo da ćutimo. Zato što hoćemo da pokažemo da promene nisu nemoguće. Zato što ovo nije "traćenje vremena." Ovo je naš način da svet učinimo boljim mestom.
Pre mesec dana sam čula izraz:
"Veze između ljudi ne nastaju same. Na vezi moraš raditi kao na bašti – spontano raste samo korov."
I bili su u pravu. Mi našu baštu zalivamo svaki dan. Ponekad je teško. Ima dana kad se osećaš kao da ništa ne ide, kad misliš da tvoj trud ne pravi razliku. Ali onda, odjednom, vidiš prvi cvet. Prvi osmeh, prvu promenu, prvu reakciju koja te podseti zašto sve ovo radiš.
I znaš šta? To nije samo osećaj uspeha – to je osećaj nade. Nade da svet može biti bolje mesto. Nade da mladi, koje mnogi potcenjuju, imaju snagu i ideje da pomere granice.
Ako nas to čini sanjarima, neka bude tako.
Svetu treba više sanjara.
